Запорни вентил је запор који се отвара и затвара. Смер кретања запорног вентила је нормалан на смер флуида. Запорни вентил се може само потпуно отворити и потпуно затворити и не може се подешавати или пригушити. Запорни вентил је заптивен контактом између седишта вентила и плоче запорног вентила. Обично је заптивна површина обложена металним материјалима ради повећања отпорности на хабање, као што су површине од 1Cr13, STL6, нерђајућег челика итд. Запорни вентил има крути и еластични запорни вентил. Према различитим запорним вентилима, запорни вентил се дели на крути и еластични запорни вентил.

Део за отварање и затварање запорног вентила је капија, а смер кретања капије је нормалан на смер флуида. Запорни вентил се може само потпуно отворити и потпуно затворити и не може се подешавати или пригушити. Капија има две заптивне површине. Две заптивне површине најчешће коришћеног запорног вентила формирају клинасти облик. Угао клина варира у зависности од параметара вентила, обично 5° и 2°52′ када температура медијума није висока. Капија клинастог запорног вентила може се направити у целини, названој крута капија; такође се може направити у капију која може произвести малу количину деформације како би се побољшала њена израда и надокнадило одступање угла заптивне површине током обраде. Плоча се назива еластична капија. Када је запорни вентил затворен, заптивна површина може се заптивати само средњим притиском, односно ослањањем на средњи притисак да притисне заптивну површину капије на седиште вентила са друге стране како би се осигурало заптивање заптивне површине, која је самозаптивајућа. Већина запорних вентила је присилно заптивена, односно када је вентил затворен, запор мора бити притиснут уз седиште вентила спољашњом силом како би се осигурала чврстоћа заптивне површине. Запорни вентил се креће линеарно са стаблом вентила, што се назива запорни вентил са подизном шипком, познат и као запорни вентил са подизном шипком. Обично на подизној шипки постоје трапезоидни навоји. Кроз навртку на врху вентила и вођицу на телу вентила, ротационо кретање се мења у линеарно кретање, односно радни обртни момент се мења у радни потисак. Када се вентил отвори, када је висина подизања запорног вентила једнака 1:1 пута пречнику вентила, канал за флуид је несметан, али се овај положај не може пратити током рада. У стварној употреби, врх стабла вентила се користи као ознака, односно положај у којем се не може отворити, као његов потпуно отворени положај. Да би се узео у обзир феномен закључавања изазван променама температуре, обично се отвара до горњег положаја, а затим назад до 1/2-1 окрета, као положај потпуно отвореног вентила. Стога се потпуно отворени положај вентила одређује према положају затварача, односно ходу. Код неких затварача, навртка са вретеном је постављена на затварач, а ротација ручног точка покреће вретено вентила да се окреће, што доводи до подизања затварача. Ова врста вентила се назива затварач са ротирајућим вретеном или затварач са тамним вретеном.